Soja ( lat. Glycine max ) je jedna od glavnih ratarskih biljaka na ovim prostorima. Ona je mahunarka, njeno seme sadrži do 40% proteina i do 20% ulja. Spada među ratarske kulture koje se dosta gaje kod nas, dobro se uklapa u plodored jer ima kolen koji se ne širi mnogo u zemljištu.

U početku se soja počela gajiti u Kini, kad su počeli da zapisuju podatke ona se već uspešno gajila. Vremenom se uzgoj soje proširio na Koreju i Japan. U Ameriku je stigla 1976 godine, a u Evropu  1873 godine.

Kod nas dosta pažnje privlači jer se povremeno mogu čuti vesti o proizvodnji ili uvoz genetski modifikovane soje, što je inače zabranjeno po zakonu.

Izgled

Soja je jednogodišnja bljika koja može da bude visine u rasponu od 20cm do 2 metra, ali sorte soje koje se gaje u ratarstvu budu vidine od 0,8m do 1,2m. Biljka je pokivena finim dlačicama koje su svetlosive boje. Cvetovi su ljubičasto bele boje, mada mogu biti i samo u jednoj od te dve boje.

Cvetovi soje se nalaze u pazuhu listova. Boja i broj listova na soji zavisi od sorte koja je u pitanju, a takođe i boja mahuna kad sazore. mahune mogu biti od smeđe do crne boje.

Koren soje je veoma jak i po obliku je vretenast. Veoma dobro je razgranat, zbog čega ima prilično dobru moć apsorpcije. Sastoji se od glavnog (primarnog) dela koji je vretenastog oblika, a u zemlju prodire i do 150 cm. Pored njega, prisutno je i sekundarno korenje koje je veoma rasprostranjeno ispod površine zemlje i doseže dubinu od 30 do 50 cm.

Samo stablo soje je grmolikog oblika. Dok je mlado, ono je zelene boje, dok u fazi vegetacije i pri zrenju ono odrveni i postane tamno-smeđe. Prema karakteru rasta stabla, razlikuju se tri vrste soje, a to su:

  1. Sa ograničenim, odnosno završnim rastom – tzv. grupa ranog zrenja „000“;
  2. Sa neograničenim, odnosno nezavršenim rastom;
  3. Sa poluograničenim rastom – vrsta kod koje stablo nakon formiranja zadnjih cvetova nastavlja intenzivno da raste samo ako pod povoljnim uslovima.

sojino seme – slika preuzeta sa sajta storezo.net

Listovi soje se kroz razvojne stadijume razlikuju, pa tako postoje 4 tipa: kotiledon, primarni list, troliske i zalisci. Prvi par listova je postavljen tako da su okrenuti jedan prema drugom, a svi ostali su pozicionirani naizmenično. Oni mogu biti različitih oblika, ali uglavnom su ovalni, jajasti, okrugli ili kopljasti. Svaki od njih može imati vrh koji je više ili manje zašiljen. Njihova površina je ravna i glatka, mada postoje i neke sorte koje imaju naborane listove. Sama boja varira između svetlo-zelene i tamno-zelene, dok ih po brojnosti nema mnogo – svega dvadesetak po biljci.

Seme soje može biti okruglog, ovalnog ili jajastog oblika. Njihova boja zavisi od svake sorte pojedinačno, pa tako postoje ona koja su bledo-žuta, intenzivno žuta u brojnim nijansama, zelena i crna. U svakom slučaju, ona se sastoje od semenjače i klice. U proseku 1000 semena soje teže između 200 i 500 grama.

Gajenje soje

Soja je zahvalna za gajenje u plodoredu jer može na istu parcelu da dođe ponovo već posle tri godine. Treba obratiti samo pažnju da predusevi za soju ne budu uljana repica i suncokret, pošto se mogu preneti neke zajedničke bolesti.Takođe su loš predusev i sve vrste leguminoza.  Kukuruz se takođe dobro pokazao kao ratarska kultura koja se sadi pre soje.

Obzirom da ostavlja zemljište u odličnom fizičkom stanju, soja je sjajan predusev za skoro sve biljke i kulture, dobar predusev za pšenicu.

Žetveni ostaci od prethodne kulture se trebaju dobro zaorati da ne bi smetali pri gajenju soje. Ovo se obavezno mora napomenuti ako je predusev bio kukuruz. Dubina oranja bi trebala biti najmanje 25 cm. Ukoliko se osnovna obrada odradi na kvalitetan način to će se pozitivno odraziti na razvoj soje.

Predsetvena priprema je takođe obavezan korak i treba joj posvetiti pažnju. Neke generalne preporuka postoje, ali se ona mora odraditi u skladu sa situacijom na terenu (a te situacije se mogu razlikovati od godine do godina). U nekim situacijama se predsetvena priprema zemljišta radi iz dva prolaza, a cilj je dobiti optimalno pripremljeno zemljište do dubine od 6 cm.

Prilikom setve je poželjno da je temperatura u površinskom sloju zemlje oko 10°C, a u praksi to znači da se soja seje u isto vreme kad i kukuruz jer ima iste zahteve za temperaturom. Seje se pneumatskim sejačicama tako da se ostavlja razmak između redova od oko 50cm, mada postoje i drugi načini koji se primenjuju kao na primer da međuredni razmak bude 30cm.

Razmak biljaka u samom sklopu treba prilagoditi preporukama za svaku sortu. Ovo je veoma bitno jer se u slučaju ređe setve može desiti da se mahune pojave suviše nisko. Takav razvoj mahuna predstavlja potencijalni problem tomom žetve.

Za normalan rast i razvoj, navodnjavanje soje je potrebno vršiti tokom sušnih meseci. Na godišnjem nivou, njoj je potrebno između 600 i 700 mm da bi imala adekvatne uslove. Mehanička obrada je takođe važna, pa se savetuje oranje rotacionom kopačicom ili valjkom. Važno je ne koristiti drljaču, jer ona može da uništi usev.

Kultiviranje i ručno okopavanje može da se obavlja kada se formira prva troliska, a kultivaciju je moguće ponoviti u tri navrata i to u razmaku od dve nedelje.

kombajniranje soje – slika preuzeta sa sajta panoramio.com

Korišćenje

Soja se koristi uglavnom kao hrana za stoku. Zrno soje se može koristiti kao hrana, koristi se kao dodatak u koncentratima i mogu da se koriste pogače od soje. Te pogače od soje su ostatci koji se dobijaju posle ceđenja ulja iz soje. Ukoliko se daje kao zrno potrebno je soju pre toga obraditi kuvanjem ili pečenjem. Kuvanje soje se koristi uglavnom u slučajevima kad se daje stoki od koje se dobija mleko.

Sojina sačma je visokoproteinski proizvod koji se dobija nakon ekstrakcije ulja iz semena, a koristi se u ishrani životinja.

izgled soje na njivi – slika preuzeta sa sajta wikipedia.org

Takođe je soja veoma zastupljena i u ljudskoj ishrani. Veoma je popularna priča da soja soja može da zameni meso, međutim istina je da soja ne može da zameni meso. Zapravo se na proizvode od soje treba gledati kao na ravnopravne u ishrani sa ostalim namernicama sa kojima se može kombinovati pri pripremanju jela.

Od soje se za ljudsku ishranu prave sojino brašno, sojine pahuljice, sojine ljuspice, sojini komadići, sojin sir (tofu), sojino mleko i sojino ulje.

Kod 0,5%svetske populacije je prisutna alegija na soju i to je nešto o čemu treba voditi računa kad se govori o proizvodima od soje.





Štetočine i bolesti koje napadaju soju

Najveća pretnja sa kojom se ova kultura suočava jeste korov. Ove neželjene biljke uzimaju skoro svu granu, svetlost i vlagu, pa tako dovode do smanjenja prinosa. Zbog činjenice da se korovi lako prilagođavaju drugim kulturama, oni su veoma otporni na nepovoljne uslove. Zbog sposobnosti da se brzo razmnožavaju, oni mogu za kratko vreme da se rašire na celu površinu gde se soja uzgaja.

Oni se šire uz pomoć vetra, vode, nekad im u tome nesvesno pomažu životinje i ljudi. Najčešći korovi koji se javljaju oko soje mogu biti:

  • Jednogodišnji (zeleni muvar, svračica, koštan);
  • Višegodišnji (divlji sirak i pirika);
  • Širokolisni korovi (ambrozija, obična pomoćnica, obični štir).

Oni se lako mogu suzbiti upotrebom herbicida, ali efikasnost zavisi od sastava njihove flore, zemljišta, pH vrednosti i od samog sredstva koje se koristi. Primena ovih sredstava vrši se nakon setve, kao i pred i nakon nicanja soje. Pored hemijskih sredstava zaštita soje od korova se treba obavljati kultiviranjem.

Kada su u pitanju bolesti soje, njih nema mnogo i one često ne pričinjavaju veliku štetu. Ipak, za što bolji prinos treba sprovoditi adekvatne mere zaštite. U odnosu na uzročnike, bolesti soje mogu biti:

  • Crna pegavost (Septoria glycines),
  • Plamenjača (Peronospora manshurica),
  • Trulež semena (Diaporthe / Phomopsis spp.),
  • Lisna pegavost (Phyllosticta sojaecola),
  • Bakteriozna pegavost (Pseudomonas syringae pv. glycinea),
  • Rak stabla (Diaporthe phaseolorum var. caulivora),
  • Bela trulež (Sclerotina sclerotiorum),
  • Ugljenasta nekroza korena i stabla (Macrophomina phaseolina)

Štetni insekti koji napadaju soju su:

  • Sojin plamenac (Etiella zinckenella),
  • Lucerkina stenica (Adelphocoris lineolatus),
  •  Zelena povrtna stenica (Nezara viridula),
  • Lucerkina lisna pipa (Phytonomus variabilis),
  • Pamukova sovica (Helicoverpa  armigera),
  • Stričkov šarenjak (Vanessa cardui),
  • Sovica ipsilon (Agrotis  (Scotia)  ypsilon),
  • Obični crveni pauk (Tetranycis urticae),
  • Kukuruzna pipa (Tanymecus  dilaticollis),
  • Atlantski crveni pauk (Tetranycis atlanticus),
  • Muva klijanaca (Delia platura),
  • Kupusna  sovica  ( Mamestra   brassicae ),
  • Ozima  sovica, (Agrotis  ( Scotia )  segetum),
  • Prolećnja sovica (Euxoa temera),
  • Povrtna sovica (Mamestra oleracea).

Određene štete mogu napraviti štetočine: hrčak, poljska voluharica, poljski miš i divlji zec.

Berba i skladištenje

Berba soje se radi sa žitnim kombajnima koji se podese za berbu soje. Trenutak kada se vrši berba se određuje prema količini vlage plodova, jer ne treba čekati suviše dugo zbog mogućih gubitaka pri berbi. Uobičajno je da se sačeka da biljka ostane bez većine listova i to je neki pokazatelj da se zrenje približava kraju. Međutim to nije baš siguran pokazatelj, pošto neki hibridi mogu i ranije da vlagu dovedu na nivo od 13% a i dalje da imaju dosta listova na stabljikama.

Postoji mogućnost da se soja gaji kao druga kultura na njivi u sistemu postrne setve. Ovo podrazumeva sejanje soje na parcelu sa koje je obrana ozima pšenica. Kada se radi postrna setva koriste se sorte iz  „00“ i „000“ grupe zrenja soje.

Spisak tekstova na poljoinfo forumu u koi su vezani za soju

 





Podelite tekst sa prijateljimaShare on Facebook4Share on Google+2Tweet about this on Twitter