Na našim prostorima kada su u pitanju vrste povrća može uspešno da se gaji veliki broj. Pored tradicionalnih povrtarskih kultura, polako postaju popularne i neke novije vrste zahvaljujući tome što ih kupci počinju tražiti.

Povrćem se smatra oko 1 500 vrsta koji se upotrebljavaju u ljudskoj ishrani, dok je od toga njih približno 200 kultivisano i gaje se kao povrtarske kulture. Na našim prostorima je taj broj oko 50 vrsta sa tim da neke imaju tek simboličnu prisutnost.

Plodovima se ne smatra uvek ono što se to čini klasično. Ovde se koristi izraz plod u povrtarskom smislu, pa tp moše biti krtola, gomolj, zadebljali koren, zadebljala stabljika i još dosta toga.

Klasifikacija povrća

Postoji nekoliko podela koje služe za razvrstavanja povrća. Najtačnija jeste botanička podela, jer najtačnije razvrstava biljke. One se u ovom slučaju nazivaju latinskim imenima i to sprečava bilu kakvu zabunu.

Druga vrsta podele je prema tome koji se deo biljke jede, pa imamo podelu povrća na: lisnato, korenasto, krtolasto, mahunasto, plodovasto, lukovičasto, cvetasto i stabljičasto.

Treća vrsta podele koju je bitno spomenuti je prema tome koliko biljka traje dok ne bude spremna za upotrebu. Prema toj podeli vrste povrća mogu biti jednogodišnje, dvogodišnje i višegodišnje.

Različito povrće na jednom mestu

Spisak povrća

Vrste povrća su ovde složene prema prvim slovima u nazivu, to je bio jedini osnov za ovakav redosled.

  • Artičoka – je biljka koja spada u grupu cvetastog i delom je slična karfiolu. Može da raste kao višegodišnja biljka, dobri uspeva u umerenim i mediteranskim krajevima. Poznata i pod nazivom gardun.
  • Beli luk – jedan od mnogobrojnih lukova, veoma cenjen i kao začinska kultura. Ima veoma jak miris pa se koristi u manjim količinama pri spremanju jela. Poznat je i pod nazivom češnjak.
  • Bamija – od nje se upotrebljavaju mladi plodovi koji se mogu zamrzavati, sušiti ili marinirati. To je neophodno da bi se omogućila njena prisutnost u ishrani tokom cele godine.
  • Batat – je biljka koja u poslednjih par decenija dobija veću pažnju na našim prostorima. Nazivaju ga još i slatki krompir, mada on realno ne spada u familiju krompira, nego slakova (Convolvuaceae). Ljuska može da bude bele, tamno plave, šute ili smeđe boje, dok je boja mesa kod batata svetlije boje. Kod nas se gaji kao jednogodišnja biljka.
  • Biber – najčešće se koristi mljeveni u ishrani, ali se često u jelima primenjuju i celi plodovi. Različitim periodima berbe i obrade odmah nakon berbe se dobijaju crni, zeleni, crveni i beli biber. Poznat je i pod nazivom papar.
  • Blitva – nalazi se u grupi sa dvogodišnjim biljkama, a gaji se radi korišćenja lišća. Berba počinje 60 dana nakon  setve i tad se beru potpuno razvijeni listovi, a mladi se nastavljaju razvijati. To omogućava oko 5 berbi sa jedne biljke tokom sezone.
  • Bob – veoma je sličan pasulju, za ishranu se koriste mlade mahune ili seme. Veoma se retko gaji na većim površinama iako spada u manje zahtevne povrćke.
  • Boranija – mahunarka koja treba malo više lepog vremena da bi se dobro razvila. Postoji više različitih vrsta koje se beru u različitim periodima zrelosti. Koristi se još i naziv buranija.
  • Brokuli – se smatra kao osnova iz koje je nastao karfiol i druge slične vrste povrća. Njihove cvasti su slične, sa tim da brokoli ima zelenu boju. Ovo povrće je poznato pod velikim brojem različitih naziva, pored navedenih i kao brokula, brokola i brokelj.
  • Celer –  deli se na tri varijante:beli, zeleni i celer sa korenom ( korenaš ). Može se reći da se na našim prostorima gaji celer korenaš u najvećoj meri. Naziva se u nekim krajevima i ak, červez, pitomi celer, selen.
  • Cikorija – je biljka poznata pod nazivom radič i endivija. Gaji se u dva oblika, kao lisnato povrće i radi dobijanja korena. U nekim zemljama postoje varijeteti koji se gaje radi upotrebe korena u daljnoj industriskoj proizvodnji. Neophodno je da se gaji u plodoredu.
  • Crni luk – je veoma zastupljena povrtarska kultura kod nas. Iako je dvogodišnja biljka, za upotrebu se gaji kao jednogodišnja. Izuzetak jeste gajenje radi dobijanja semena, koje se koristi da se proizvede arpadžik.
  • Cvekla – dvogodišnja biljka kod koje se tokom prve godine razvija zadebljali koren, a u drugoj godini stabljika i cvet. Veoma je zgodna jer se može gajiti kao postrna setva na njivama. Veoma je poželjno da se nekoliko puta tokom sezone obavi obilato zalivanje.
  • Čičoka – ovo se ponegde smatra korovskom biljkom, jer se razvija iz gomolja koji uvek nekako ostanu nakon vađenja. Za ishranu se koriste gomolji, a razvijene su sorte čičoke koje imaju vretenaste ovalne ili okrugle gomolje.
  • Grašak – gajenje se može obaviti i sa dve setve u toku godine, ali zahteva specifičnu tehnologiju u tom slučaju. U ishrani se koristi kao mlado zrno i tako se najčešće može naći u trgovinama. U manjoj meri je prisutan grašak šećerac koji se jede u mahunama.
  • Đumbir – jedna od ređih biljaka koja se gaji na našim prostorima. Za upotrebu mogu upotrebiti gomoljasti deo korena, upotrebljava se kao lekovita biljka i kao začin za kuvanje.
  • Zelena salata – još jedna od biljaka koja raste dve godine da bi se razvila, ali se koristi uvek kao jednogodišnja. Gaji se dve godine samo radi dobijanja semena. Na našem tržištu su prisutni ravni i reckavi tip, prema izgledu lista.
  • Karfiol – najpoznatije cvetasto povrće – cvetnjača. Poreklo vodi od divljeg kupusa. Za ishranu ide kao svež, kao kuvan ili kao ukusiljen. Bele je boje i po tome se razlikuje od kelja i brokolija.
  • Keleraba – jedan od oblika koji je nastao od divljeg kupusa, ali za razliku od većine ostalog povrća koje ima slično poreklo kod kelerabe se koristi zadebljano stablo. Za upotebu u kuhinji ide kuvana, ali se može jesti i u svežem stanju.
  • Kelj – je biljka koja veoma liči na kupus, sa tim da su mu listovi sitnije naborani. Za razliku od kupusa ne formira čvrstu glavicu i otporen je a niske temperature pa je dostupan tokom većeg dela godine. Boja listova kod kelja može da bude u nijansama između tamno zelene, pa do žutozelene boje.
  • Kelj pupčar – Spada u vrste povrća koje polako postaju popularne na našim prostorima. Za ishranu se koriste male glavice koje se razvijaju u pazuhu listova. Dobro podnosi niske temperature i uglavnom se bere nakon prvih jesenjih mrazova, jer mu se tada popravlja ukus.
  • Komorač – gaji se kao dvogodišnja biljka, mada raste i kao divlja. Od ove biljke se svi delovi korsite za pripremanje jela (glavica, stabljika, listovi). Najpoznatiji je po pripremanju čaja za malu decu.
  • Kineski kupus – najbolje uspeva na teškoj zemlji, neophodno je dosta zalivanja i treba da se gaji u plodoredu.  Veoma cenjen za pripremanje jela jer se lakše vari od ostalih biljaka iz roda kupusa.
  • Krastavac – jednogodišnja biljka koja spada u najčešće gajene vrste povrća na našim prostorima. Gaji se u dve forme kao salatar i  kao kornišon.  Salatar se koristi u svežem stanju i tada se koriste plodovi dužine oko 20cm. Kornišoni se upotrebljavaju za spremanje zimnice i tada koristimo najčešće plodovi dužine 4 cm.
  • Krompir – povrće koje se uzgaja širom planete u velikom broju varijacija. Na našim prostorima je veoma cenjena, najčešće se gaji crveni i beli krompir. Za ishranu se koriste krtole koje se razvijaju ispod zemlje, a poznat je i pod nazivom krumpir.
  • Kupus – svakako je napoznatija kupusnjača. Kod nas je naprisutniji zeleni kupus, mada se dosta za salate koristi i crveni. Može se upotrebiti se na veliki broj načina kako u svežem stanju tako i za pripremanje zimnice.
  • Leblebija – se nalazi u grupi biljaka mahunarki, tačnije bobova. Poznata je u narodu pod imenima, slani pasulj, naut, slanutak. način uzgoja ove biljke je veoma sličan gajenju soje. Kod nas još uvek spada u ređe gajene poljoprivredne kulture.
  • Lubenica – ima plodove koji se jedu u svežem stanju. Kora joj je uglavnom zelene boje u nekim slučajevima prošarana sa šarama tamnije ili svetlije nijanse zelene. Unutrašnjost može biti crvene boje , a ređe žute, roze ili tamno ljubičaste. Zahteva lepo vreme i dosta zalivanja da bi se uspešno razvijala.
  • Matovilac –  je lisnata povrtarska kultura koja se koristi u zimskom periodu ili tokom proleća kao salata. Da bi se obezbedio kontinuitet tokom berbe, može da se sadi u siklusima od svakij 10 dana. Za berbu stiže dva do tri meseca nakon setve, a beru se bočne rozete.
  • Paprika – je jednogodišnje povrće koje se javlja u dosta oblika i ukusa. Najpoznatije vrste su babura, feferona i paradazica. Plodovi su najčešće crvene boje, u manjoj meri se pojavljuju zelene i žute. Plod paprike je iznutra podeljen pregradama i sadrži dosta semenki. Koristi se u svežem stanju, sušeni ili za pripremanje zimnice.
  • Paradajz – u pitanju je biljka koja raste kai puzavica i zato je potrebno obezbediti potporanj. Plodovi su najčešće crvene boje, mada su selekcijom stvorene i drugačije vrste obojenih plodova. Veoma je cenjen i može da se gaji na otvorenom polju ili u plastenicima.
  • Paštrnjak – od ove vrste povrća se za upotrebu koristi koren koji je bele boje. U pitanju je dvogodišnja biljka koja se proizvodi slično kao i druge korenaste biljke (peršun, šargarepa, celer). Zemljište za njegovo uzgoj treba pripremiti tako da pre sadnje bude rastresito. Naziva se još i paškanat.
  • Pasulj – nalazi se u grupi mahunastog povrća i gaji se kao jednogodišnja kultura. Veoma je popularan, jer plodovi mogu da se čuvaju tokom cele godine na redovnoj temperaturi. Nema neke posebne mirise i neutralan mu je ukus pa se može pripremati u kombinaciji sa drugim namernicama bez problema.
  • Patlidžan – spada u grupu jednogodišnjih biljaka, poznat i kao plavi patlidžan. Biljka obično bude visine do 70cm i svojim izgledom podseća na papriku. Postoji veliki broj sorti sa različitim izgledom i dimenzijama plodova.
  • Praziluk – je cenjeno povrće iz grupe lukovičastog jer za razliku od ostalih vrsta nema ljutkast  ukus i nema izražan oštar miris. Dvogodišnja je biljka, ali se za jelo gaji kao jednogodišnja. Kod praziluka se za ishranu koristi stablo i listovi, što ga još dodatno čini različitim od ostalih lukova.
  • Rabarbara – je biljka koja se u današnje vreme manje gaji. Poznata je i pod nazivima rebarnara, reven. To je višegodišnja vrsta sa veoma velikim listovima koji stoje na velikim lisnim drškama. Listovi se ne koriste u ljudskoj ishranje, već samo drške koje treba pre pripremanja oguliti.
  • Raštika – je dvogodišnja biljka nastala od divljeg kupusa. Što se tiče uslova gajenje uspeva na velikom broju tipova tla, pa i onim skroz siromašnim. Međutim ima potrebu za toplim vremenom i zato se uglavnom gajenje raštike obavlja u mediteranskom pojasu. U kontinetanlonm pojasune spada baš u često gajene vrste povrća, a drugi naziv za nju je rašćika.
  • Ren – cenjen najviše zbog korena koji se koristi kao začin u ishrani, mada se dosta koristi i u narodnoj medicini. U pitanju je višegodišnja biljka, a najbolje je kada se poseje u rastresiti zemljište jer to omogućava da se formira prav koren. Povremeno se ispod samog mesta gde će se gajiti postavi komad gline da koren ne ide previše u dubinu već da se savije jer se lakše vari. Ova biljka je poznata i pod nazivom hren.
  • Rotkvica – je biljka koja se uzgaja radi korena koji se koristi za spremanje jela. Preporučuje se gajenje u plodoredu sa tim da je ne treba vraćati na istu parcelu tri godina nakon berbe. Uobičano je da se nakon berbe sprema za prodaju tako što se veže u vezice 5 ili 10 komada.
  • Rukola – je povrtarska kultura čiji se listovi koriste kao salata ili kao dodatak za čorbe i supe. Ukus joj je opor i pomalo ljutkast. To nije zahtevna biljka po pitanju uslova gajenja, potrebno je da prođe oko 40 dana nakon setve da se može brati.
  • Novozelandski spanać – spada u novije vrste povrće na našim prostorima. Poznat je i pod nazivom letnji spanać, a poreklo je sa Novog Zelanda i Australije. Listovi za berbu dospevaju oko dva meseca nakon setve.
  • Spanać – povrće koje se može jesti kuvano ili sirovo kao salata. Seje se semenom tako da je potrebno dva puta obaviti proređivanje tokom rasta. Može da se gaji kao letnja ili kao zimska povrtarska kultura. Kada biljka ima 6 razvijenih listova započinje se sa berbom.
  • Sočivo – biljka mahunarka čiji plodovi mogu biti u više različitih boja ( zelena, crna, smeđa, žuta i crvenkasta ). Sama biljka dosta liči na grašak, ali je karakteristično da se u mahunama nalaze 1 ili 2 zrna. Može da se sadi ranije u proleće pošto dosta dobro podnosi pozne prolećne mrazeve.
  • Tikva – poznata i pod nazivom bundeva ili ludaja. Veoma cenjena kultura koja ima široku primenu. Razvijeno je više različitih kultivata a osnovna podela bi bila na dobijanje semena ili “mesa” bundeve. Osnovno stablo joj raste kao puzavica, a plodovi su veliki okrugli i narandžaste boje.
  • Tikvica – vrsta tikve koja je toliko specifična da se računa kao posebno povrće. Stabljika je takođe puzavica, doj je plod uglavnom izduženog valjkastog oblika. Potrebno joj više vode i zahteva toplije vreme da bi se dobro razvijala. Pored ovih za ishranu postoji veliki broj ukrasnih tikvica koje se koriste uglavnom za dekoraciju. neke sorte tih ukrasnih su toliko specifične da bi se moglo pomisliti da su u pitanju druge vrste povrća, a ne tikvice.
  • Šargarepa – biljka koja se gaji radi korena koji je vretenastog oblika i narandžste je boje ( razvijene su i sorte sa drugim nijansama od skoro smeđe pa do skoro žute boje ). Za nju koristimo još nazive šangarepa i mrkva.
  • Špargla – poznatija i pod nazivom šparoga. Obično se sade iz reznice, na taj način se omogućava ranija berba izdanaka. Prve godine se biljka ne dira, a ako se setva obavi semenom onda se ne dira dve godine. Od ove biljke se beru mladi izdanci koji imaju dužinu između 15cm i 25cm. Na jednom mestu se može gajiti i do 15 godina.
  • Zelje – je višegodišnja biljka i obično raste kao samoniklo. Za pripremanje se beru mladi listovi koji se beru u periodu pre pojave cvetova.




Zaključak

Ovo nije baš do kraja obrađen spisak, ako vidite da smo preskočili neke vrste povrća javite nam da ga ubacimo i dodatno obradimo.

 





Podelite tekst sa prijateljimaShare on Facebook26Share on Google+9Tweet about this on Twitter