Stočarstvo

Stočarstvo je grana poljoprivrede koja obuhvata gajenje domaćih životinja. Gajenjem domaćih životinja se dobija meso, mast i jaja koja se koriste u ljudskoj ishrani.

Stočarstvo može da se podeli na intenzivno i ekstenzivno gajenje stoke. Intenzivno baljenje stočarstvom podrazumeva držanje plemenitih rasa stoke, primenu savremenih rešenja i ishranu zasnovanu na najnovijim iskustvima. Sa druge strane ekstenzivno stočarstvo podrazumeva držanje stoke po principima koji su važili pre 100 i više godina.

Druga podela u stočarstvu se obavlja na osnovu toga koja se domaća životinja drži, pa tako imamo:

• krave (govedarstvo),
• ovce (ovčarstvo),
• svinje (svinjarstvo),
• kokoške i ostala živina (živinarstvo),
• pčele (pčelarstvo),
• koze (kozarstvo),
• konji (konjarstvo),
• kunići (kunićarstvo)
• ribe i školjke (akvakultura).

Krave (govedarstvo)

Govedarstvo je grana stočarstva koja se bavi uzgojem goveda. Prvenstvena namena držanja krava jeste dobijanje mleka, mesa i kože koji se kasnije prerađuju.

Zastupljenost

Govedarstvo u Srbiji je zastupljeno u značajnoj meri i godinama predstavlja osnovnu delatnost u gazdinstvima zapadne, južne i istočne Srbije. Prema popisu poljoprivrede koji je rađen 2012. godine, kod nas je zabeleženo 908 102 grla, od čega je muznih krava 445 365. Region sa najviše goveda su Šumadija i zapadna Srbija, gde se drži gotovo polovina od ukupnog broja grla.

Opšte karakteristike

Goveda se po uzrastu i nameni mogu podeliti u sledeće kategorije:

• tele – mladunče krave staro do 6 meseci.
• priplodne junice (do 1 godine) – ženka stara između 6 meseci i 1 godine, koja je odabrana za priplod.
• priplodne junice (od 1 do 2 godine) – isto kao i prethodna kategorija, samo stare između 1 i 2 godine.
• priplodne krave – ženska grla koja su se barem jednom otelila.
• priplodni bik – muško grlo koje je u priplodu ili muško grlo starije od 2 godine.
• tovna junad – muška i ženska grla u tovu stara do 2 godine.
• starija goveda – grla u tovu oba pola koja su izvučena iz priploda ili su starija od 2 godine ili muška grla starija od 3 godina koja su kastrirana i koriste se za rad.

Proizvodi

Govedarstvo podrazumeva i proizvodnju određenih dobara koje se dobijaju od grla. To mogu biti:

• proizvodnja mleka – najzastupljeniji vid, jer je u pitanju jedna od najjeftinijih hrana za čoveka;
• proizvodnja mesa – govedina je jedan od najkvalitetnijih izvora proteina u ljudskoj ishrani;
• pravljenje prerađevina od mesa – proizvodnja određenih proizvoda koji su veoma korisni za čoveka;
• iskorišćavanje kože goveda – pravljenje raznih predmeta za svakodnevnu ljudsku upotrebu.

Bolesti goveda

Goveda su sklona slabljenju imuniteta, pa zbog toga današnje vrste i rase često pate od brojnih bolesti. One mogu uticati na zdravlje grla, što ostavlja posledicu na kvalitet mleka i mesa. Najčešće bolesti goveda su: ketoze, mastitis (upala vimena), mlečna groznica, pneumonija, zaostajanje posteljice, kisela indigestija buraga i njegovo nadimanje.

Kada su u pitanju uzroci za pojavu ovih oboljenja, najčešće se radi o ozledi vimena, zatim hormonalni poremećaji, a neretko su i loši uslovi smeštaja životinje povod. Najveću ekonomsku štetu pravi upravo mastitis, a generalno je važno na vreme uočiti sve simptome bolesti goveda kada se oni jave.

Rase goveda

Kod nas se najčešće susreću pet rase goveda, koje se pretežno koriste za mužu i proizvodnju mesa. One su:

Simentalska rasa (krava simentalka) – odlikuje je brz rast mladih grla i skladna građa tela. Odlična je za proizvodnju mleka i mesa, dugo živi i pogodna je za priplod. Najčešće koristi kabastu hranu i lako se prilagođava novom životnom okruženju. Nastala je u 15. veku, ukrštanjem evropskog tura i kratkorogog govečeta.

Holštajn (Holstein) – ova rasa je najzastupljenija kada su u pitanju mlečne vrste. Konstitucija joj je veoma snažna i čvrsta, a vime je veoma dobro vezano. Proizvodnja mleka u svetu praktično zavisi od ove rase, koja je stvorena u SAD krajem 19. veka od crno-bele fizijske krave koja je uvezena iz Holandije. U proseku, mlečnost svake jedinke godišnje iznosi više od 6000 kg kada je prosečna laktacija u pitanju.

Buša – kratkorogo grlo koje je poznato i kao domaće planinsko govedo. U Srbiji je najčešće zastupljeno u seoskim krajevima, jer se upotrebljava za rad. Relativno je male građe, visine do 110 cm, dok joj je masa do 250 kg za ženke, a bikovi su teško oko 300 kg. Najčešće je jednobojna, pa tako postoje sojevi crne, sive, smeđe, do crvene boje. Ima i jednu liniju duž celih leđa koja je u kontrastu sa ostatkom tela. U proseku, buša krava tokom 9 meseci laktacije daje 1000 litara mleka.

Podolsko goveče – najčešće se upotrebljava za rad, a retko za proizvodnju mesa i mleka. Krupne je građe, grube konstitucije, dok je visina u grebenu oko 130 cm. Krave su teške između 400 i 600 kg, dok su bikovi mase od 750 do 1000 kilograma. Karakteristične su po sivoj boji, dok su im njuška, vrh rogova i papci tamnije nijanse. Laktacija im kratko traje, pa je samim tim i mlečnost mala – od 700 do maksimalno 1000 litara.

Kolubarsko goveče – rasa nastala ukrštanjem podolskog govečeta i buše. Najzastupljenija vrsta u Vojvodini i predelu oko reke Kolubare, po kojoj je i dobilo ime. Ova rasa je sitnija od svojih navedenih predaka, pa im je visina do 125 cm. Masa ženki je tek negde oko 380 kg, dok su bikovi dvostruko teži, od 600 do 750 kg. Boja im je prljavo siva, ili braonkasta, dok su gubica, vrhovi rogova, kao i papci tamnije nijanse. Sami rogovi su upadljivo dugački, pa tako dosežu gotovo 1 m. Mlečnost im je mala, pa tako iznosi tek oko 800 litara u fazi laktacije.

Deo poljoinfo foruma namenjen za govedarstvo

Ovce (ovčarstvo)

Ovčarstvo je vid stočarstva koje se bavi uzgojem ovaca. Veoma je zastupljeno u brdskim i planinskim predelima, gde se ove životinje uzgajaju radi dobijanja kvalitetne vune.

Zastupljenost

Ovčarstvo predstavlja granu stočarstva koja je najrasprostranjenija širom sveta. Gajenje ovci je višestruko isplativ posao, jer se od njih dobijaju vuna, koža, meso, ali i mleko. Ovčarstvo u Srbiji u poslednje vreme doživljava značajan uspon, jer su proizvodi od ovih životinja sve traženiji. Prema popisu, ukupan broj grla u našoj zemlji broji oko 1,7 miliona.

Opšte karakteristike

Domaća ovca (Ovis aries) je životinja koja pripada redu papkara i smatra se da je nastala pripitomljavanjem muflona. Mužjak ove vrste naziva se ovan, ženka ovca, a mladunče jagnje. Uzgojem ovih životinja bave se pastiri, koji kontrolišu stada uz pomoć pasa ovčara.

Veoma su cenjena rasa, jer se od nje dobija pregršt proizvoda korisnih za čoveka. Obično su visoke oko metar, a dugačke oko 1,5 m. Njihova težina kreće se do 70 kg. Ovnovi imaju karakteristične rogove koji su spiralno uvijeni, dok kod ženki oni nisu prisutni.

Ova vrsta se hrani umereno, uglavnom pasu travu, ili jedu razno korenje i grane koje nalaze u prirodu. Domaća ovca posebno voli so, jer joj ona podiže apetit i pozitivno utiče na kvalitet vune.

Proizvodi

Od ovce se mogu dobiti sledeći proizvodi:

• Vuna – najzastupljeniji i najčešći proizvod od ove životinje, dobija se procesom koji se zove strižanje ili striganje ovaca. Od nje se prave razni odevni predmeti.
• Meso – ovaj proizvod naziva se ovčetina (ako se radi o odrasloj jedinki) ili jagnjetina (ukoliko se dobija od mladunčeta) i često se upotrebljava u ljudskoj ishrani.
• Mleko i mlečni proizvodi – veoma zdrav i bogat izvor proteina i vitamina, a najpopularnija namirnica je beli ovčji sir.

Bolesti ovaca

Bolesti ovaca mogu da se podele na:

Parazitne – koje mogu da budu spoljne (šuga, piroplazmoza) i unutrašnje (fascioloza, metiljavost, cestodoza, trihostrongilidoza itd.)

Zarazne – oboljenja kao što su šepavost i enterotoksemija, ali i enzootski pobačaj, Q-groznica, melitokokoza i sl.

Često se mogu javiti i bolesti kao što su mastitis, čiji su uzrok mikroorganizmi koji napadaju vime ovce. Ženke su veoma osetljive, pa su tako podložne i upalama materice i pluća. Kao prevencija preporučuje se adekvatan uzgoj ovaca i držanje u urednim uslovima. Od velike pomoći je sprovođenje redovnog tretiranja protiv metilja i drugih parazita, i to tri do četiri puta u godinu dana.

Rase ovaca

Rase ovaca mogu da se podele na:

• Domaće rase ovaca (cigaja, domaći merino, pramenka, sjenička ovca, pirotska, pivska, šarplaninski soj, svrljiški, krivovirski, beli metohijski , privorski i karakačanski soj)
• Inostrane rase ovaca (elektoral, merino arl, australijski merino, safolk, kavkaski, ruski merino, lester rasa, romanovska, border lester itd.).

Deo poljoinfo foruma namenjen za ovčarstvo

Svinje (svinjarstvo)

Svinjarstvo je grana stočarstva koja se bavi uzgojem svinja. Ova delatnost je i danas veoma popularna u Srbiji, dok je početkom XX veka predstavljala glavni izvozni potencijal.

Zastupljenost

Svinjarstvo u Srbiji predstavlja najzastupljeniju granu stočarstva. U našoj zemlji prema popisu postoji oko 3,5 miliona svinja, a u uzgoju najviše prednjače Vojvodina i centralna Srbija. U ovom poslu ističu se Srem, sever Bačke, kao i Mačva, gde je svinjarstvo unosan posao. On se i dalje obavlja na stari, tradicionalni način, mada se u poslednje vreme primenjuju i savremene metode.

Da bi se zadovoljile minimalne godišnje potrebe stanovništva za svinjskim mesom, zakolje se oko 6 miliona svinja. Uprkos tome, Srbija i dalje uvozi značajne količine ove namirnice, uglavnom iz Hrvatske i Mađarske.

Opšte karakteristike

Domaća svinja je rod životinje koja pripada familiji Suidae. One imaju izdignutu i blago izduženu njušku, dok su im oči male, a rep najčešće zakovrdžen. Noge su im kratke, a na svakoj imaju po četiri prsta, od čega se dva značajno ističu i koriste ih za hodanje. Karakteristične su po tome što imaju velike količine sala, odnosno masti koja se prerađena koristi u razne svrhe.

Ženka svinje naziva se krmača, i obično rađa između 6 i 12 mladunčadi koja se nazivaju prasići. Mužjak ove životinje koji je uštrojen naziva se krmak ili vepar, dok se oni koji nisu sterilisani zovu nerast.

Proizvodi

Od svinje se najčešće koristi meso u industrijskoj preradi, pa je kao takvo široko prisutno u ljudskoj ishrani. Zbog visokog nivoa masti koji se nalazi u njemu, ali i zbog mogućnosti prisustva brojnih parazita, ono je često na meti kritika onih koji su pobornici zdrave ishrane. Svinjsko meso ponekad može da sadrži trihinelu, koja kod čoveka izaziva bolest trihinelozu.

Uprkos tome, svinja je odlična zbog sala i masnih naslaga koje ima u izobilju. Smatra se kako je svinjska mast veoma zdrava i kao takva se koristi širom sveta u ishrani kod ljudi.

Bolesti svinja

Postoji nekoliko kategorija i vrsta bolesti svinja, pa se one mogu podeliti na:

Unutrašnje bolesti: one koje zahvataju organe za disanje,varenje (čirevi, infekcije uzrokovane bakterijom E. coli, edemska bolest, gastroenteritis), zatim bolesti krvi, krvnih sudova i srca, centralnog nervnog sistema, mlečnih žlezda i kože, nogu i organa za kretanje, bešike i mokraćnih kanala, kao i poremećaji metabolizma i ponašanja.

Neretko se dešava i da kod svinja nastupi trovanje hranom ili nekim predmetom, odnosno stranim telom koji pojedu. Kao posledica, najčešće strada prvo želudac, a ukoliko se na vreme ne reaguje, ugrožen je život same životinje.

Zarazne bolesti: one koje izazivaju bakterije (pneumonija, enterotoksemija prasadi, crveni vetar), zatim bolesti koje su izazvane virusima (kuga) i gljivična oboljenja.

Parazitske bolesti: razne bolesti izazvane protozoama, gliste, helmintima i artopodama (šuga).

Protiv svih ovih oboljenja deluje se preventivno, tako što se vrši vakcinacija.

Rase svinja

Rase svinja koje se najčešće mogu uzgajati na ovim prostorima su:

Nemački landras – počela je da se uzgaja i razvija početkom XX veka u severozapadnim krajevima Nemačke. Slična je drugim landrasima, a karakterišu je odlična plodnost i prilagodljivost novoj sredini. Posto ima nešto deblje kosti nego druge vrste, ima nešto manji randman.

Berkšir – retka rasa koja je poreklom iz Engleske. Stručnjaci smatraju kako je ovo najstarija vrsta koja dolazi sa Ostrva, a razvijena je tokom 19. veka. Crne je boje i manjeg rasta, dok su joj njuška i noge beli.

Durok – vodi poreklo iz Amerike i najčešće se koristi za mešanje rasa sa drugim svinjama. Crvenkaste su boje, po konstituciji su velike, mesnate i plodne. Uši joj ne stoje uspravno kao kod drugih vrsta, već padaju uz glavu. Ima duge i jake noge, zbog čega se veoma lako kreće.

Veliki Jorkšir – najzastupljenija vrsta u svetu, prvenstveno zbog plemenitosti i plodnosti. Krmača može da oprasi u proseku 12 prasića. Počele su se uzgajati u Engleskoj u 19. veku. Veoma je otporna i odlično podnosi loše higijenske uslove, pa se često koristi i za ukrštanje sa drugim rasama. Odlikuju je snažna konstitucija, skladna građa i pravilne i jake noge.

Mangulica – veoma ugrožena vrsta, ali se u Srbiji radi na povećavanju brojnosti u uzgoju. Uprkos tome, sa ovih prostora su iščezle naše rase svinja, a to su šumadinka i šiška. Veoma je otporna i skromna, a od nje se najčešće koriste mast i meso koji su karakterističnog i mnogo prijatnog ukusa. Danas su opstala tri soja i to: bela, lasasta (sremska) i subotički soj.

Pijetren – rasa poreklom iz Belgije, nastala ukrštanjem belgijskog landrasa i engleskog jorkšira. Karakteristična po koži bele boje i crnim flekama koje podsećaju na one koje su prisutne kod krava. Zdepaste su, imaju kratke noge i razvijena ramena.

Deo poljoinfo foruma namenjen za svinjarstvo

Kokoške i ostala živina (živinarstvo)

Živinarstvo je vrsta stočarstva čija je namena uzgajanje kokošaka i ostale živine. Osnovni cilj ove delatnosti jeste prikupljanje i prodaja jaja, pilića, koka nosilja, kao i njihovog mesa i peradi.

Zastupljenost

Živinarstvo, odnosno uzgoj kokošaka, ćurki, pataka i gusaka predstavlja jedan od zastupljenijih ogranaka stočarstva u Srbiji. Najčešće je to zbog jaja, za šta se primarno drže koke nosilje, ali i mesa koje se koristi u ishrani. U nekim slučajevima ovim vidom stočarstva se živinari bave radi perja i stajnjaka.

Kod nas je u najvećoj meri zastupljen uzgoj kokošaka, a manje ostale živine. Poslednjim popisom ustanovljeno je kako je broj peradi u našoj zemlji gotovo prepolovljen, najviše iz ekonomskih razloga. Poseban uzrok leži i u činjenici da naši susedi izvoze daleko više živine i proizvoda od nje, nego što to čini Srbija.

Opšte karakteristike

Živina ili perad je vrsta domaćih ptica koje se uzgajaju radi prikupljanja jaja, ili upotrebe njihovog mesa, perja ili stajnjaka. Najčešće su to kokoške, koje se mogu držati i kao ukrasna životinja. Živina koja nema sposobnost letenja ima izražen grudni deo mišića, koji se popularno naziva belo meso.

Kod kokošaka, mužjak se naziva petao, ženka je koka ili kokoška, a mladunče je pile. Za svu živinu karakteristično je što se razmnožavaju nošenjem jaja.

Proizvodi

Živinarstvo je grana stočarstva koja proizvodi i značajne količine pilećeg mesa. Ono ima izuzetnu nutritivnu vrednost, posebno zbog toga što sadrži više esencijalnih aminokiselina, a manje vezivnog tkiva u odnosu na druge životinje.

U smislu proizvodnje, razlikuju se živina sa belim mesom, u koje spadaju kokoška i ćurka, kao i ona sa tamnim mesom, u koje potpadaju patka i guska. Još jedan živinski proizvod su jaja, koja se široko koriste u ljudskoj ishrani. Postoje i ona koja su rasplodna, odnosno oplođeni primerci za piljenje novih pilića.

U živinarstvu je na ceni i perje. Najviše je traženo ono koje je guščjeg porekla, zatim ono od pataka i kokošaka. Ono se takođe može preraditi u krmivo, koje je veoma bogato belančevinama. Četvrti proizvod živinarstva je stajnjak, koji sadrži visok postotak azota, kao i natrijuma i kalijuma, zbog čega je veoma pogodan za biljke.

Bolesti živine

Kada su u pitanju bolesti živine, treba napomenuti kako su ove životinje prilično osetljive. Zbog toga ih je neophodno držati u adekvatnim higijenskim uslovima, što se smatra glavnim preventivnim sredstvom protiv oboljevanja. Najčešće bolesti živine su:

• Bakterijske – salmoneloza, kolibaciloza, mikroplazmoza, tuberkuloza, arizonoza, botulizam, crveni vetar, zarazna korica itd.
• Virusne – herpesi, Njukastl bolest, ptičja paramiksoviroza tipa 2 i 3, rinotraheitis ćuraka, influenca, boginje, bronhitis, tremor, Gumboro bolest, artritis itd.
• Gljivične i parazitske – trihomonijaza, aspergiloza, kokcidioza, singamoza i sl.
• Oboljenja nastala usled nedostatka vitamina – hipovitaminoze A, D, E i K.

Rase živine

Kada su u pitanju rase živine, one se mogu podeliti na:

Kokoške – postoje razne vrste poput ukrasnih, lakih, teških, patuljastih i kombinovanih. Ova poslednja je najzastupljenija kada je reč o proizvodnji mesa, dok se lake gaje radi jaja. Najpoznatije su italijanska kokoš, zatim minorka, leghorn, i druge. Danas se sve više radi na proizvodnji hibridnih primeraka.

Ćurke – takođe se, poput kokošaka, mogu podeliti na lake, srednje teške i teške. Najpoznatije su američka bela ćurka i zagorski ćuran.

Guske – isto kao i kod ćurki, mogu biti lake, srednje teške i teške. Najzastupljenije su italijanska bela i kanadska rasa, kao i pomeranska i emdenska guska.

Patke – najpoznatije vrste pataka su indijska trkačica i domaća patka.

Morke – rasa živine koja je zadržala dosta osobina iz divljine, poreklom je iz Afrike.

Fazani – pored uzgoja običnog fazana za potrebe lovačkih udruženja vrlo je popularno gajenje ukrasnih rasa (dijamantski, srebrni, zlatni)

Nojevi – su retka vrsta kod nas, ali postoji nekoliko farmi koje se bave njihovom proizvodnjom.

Deo poljoinfo foruma namenjen za živinarstvo

Pčele (pčelarstvo)

Pčelarstvo (apikultura) predstavlja granu poljoprivrede koja se bavi uzgojem pčela. Najčešća svrha bavljenja ovim poslom jeste zbog prikupljanja meda, matične mleči, polena, propolisa, voska, ali i radi oprašivanja raznog bilja.

Zastupljenost

Vrste pčelarstva su: seleće pčelarenje (kada se košnice premeštaju sa jednog mesta na drugo u zavisnosti od godišnjeg doba) i stacionarno pčelarenje (kada su košnice na jednom mestu). Postoje i tzv. ekopčelinjaci koji predstavljaju košnice koje su pod kontrolom države i institucija.

Pčelarstvo u Srbiji je sve popularnije i broj pčelara je u porastu. Oni se udružuju u društva pčelara čija je osnovna delatnost prikupljanje meda. Vredi napomenuti kako je 2002. godine broj košnica u Srbiji bio oko 300 000, dok se 2014. on popeo na preko 660 hiljada.

Glavno medonosno bilje na našim prostorima su suncokret, bagrem, lipa, uljana repica i livadsko bilje. Od njih se dobija veoma kvalitetan med, koju najčešće prikuplja Kranjska pčela, medonosna vrsta koja se i najčešće uzgaja u Srbiji.

Opšte karakteristike

Kada je u pitanju domaća pčela, anatomske karakteristike su joj sledeće. Telo joj se sastoji od tri dela: glave, grudi i abdomena. Telo je člankovito i sastoji se od 13 segmenata (3 na grudima i 10 na abdomenu). Njihov egzoskelet se sastoji od hitina, ili mrtvog sloja koji je prekriven nežnim dlačicama. One mogu biti žute i tamne boje, pa se po tome određuje i rasna pripadnost pčele.

Pčelinje društvo sastoji se od: matice, pčela radilica i trutova. Radilice su najmanje po veličini, čija dužina tela dostiže oko 12 mm, dok im je masa 0,1 gram. Matica ima izduženo telo, krila joj dosežu do polovine trupa i ima malu glavu. Dugačke su od 2 do 2,5 cm, dok im je masa oko 0,2 g.

Ovo je jedina reproduktivno sposobna jedinka u košnici. Trutovi predstavljaju sezonske članove pčelinjeg društva i njihova uloga je da se pare sa maticom. Dugački su oko 15 mm, teški 0,2 grama, zdepastog su oblika i imaju duža krila od ostala dva člana zajednice.

Proizvodi

Pčelinji proizvodi koji se najčešće prikupljaju su:

• Med – najrasprostranjeniji i najčuveniji produkt kada su medonosne pčele u pitanju. Ova gusta i slatka tečnost dobija se od cvetnog nektara, medne rose sa listova drveća ili od slatkih plodova raznih biljaka.
• Propolis – materija koja nastaje prilikom pčelinog leta sa jedne biljke na drugu. Predstavlja osušen vosak, smolu i lepljive materije, i obično je tamno smeđe i žute boje. Njega pčele koriste za popravljanje oštećenja na saću.
• Matični mleč – supstanca bele boje i kiselog ukusa, koja je i prilično lepljiva. Nastaje lučenjem iz pčelinjih žlezda koje se nalaze iznad njihovog ždrela. Stvaraju je isključivo pčele radilice tokom obilne paše.
• Vosak – dobija se tako što se pčelinje saće istopi. Tamno žute je boje, po strukturi homogena masa i ima prijatan miris (na med). Često se pogrešno poistovećuje sa parafinom, od kojeg se prave sveće.
• Pčelinji otrov – predstavlja izlučevine žalčanog sistema pčele. Osnovna uloga ove supstance je da štiti ovog insekta i celu zajednicu od njihovih neprijatelja. Iako je toksičan u velikim količinama, za čoveka koji nije alergičan na ubod pčele, on predstavlja veoma lekovitu supstancu.
• Polen (cvetni prah) – predstavlja zrnastu smesu bledo-žute boje. Svako zrno polena obavijeno je sa dve opne: spoljašnje i unutrašnje, a u sebi sadrži fini prah. Veoma je lekovit i koristi se u tradicionalnoj medicini kao univerzalni lek za jačanje imuniteta.

Bolesti pčela

Bolesti pčela se veoma lako otkrivaju, čim se uoče bilo kakve nepravilnosti u zajednici. Posledica oboljenja jesu uginjanje članova zajednice i smanjivanje njihove brojnosti, pa samim tim i količine meda. Bolesti pčela se mogu podeliti na:

Bakterijske – najčešća je kuga legla koja može biti američka ili evropska. Pogađaju larve u prvim danima njihovih života. Brzo se širi i može se uočiti po promenama na poklopcima ćelija saća.

Gljivične – najčešće oboljenje ovog tipa je nozemoza, koja napada samo odrasle jedinke. Skraćuje život pčela za polovinu i nešto se teže uočava.

Parazitske – najprisutnije su varoza i etinoza. Izazivaju ih sitni organizmi (krpelji i bubice). Svoja jaja polažu u ćelije saća, pa kada porastu počinju da napadaju larve pčela i odrasle jedinke. Zbog toga dolazi do nepravilnog rasta i razvoja mladih, pa je potrebna redovna kontrola, jer su štete ogromne.

Preporuke za prevenciju bolesti pčela su menjanje matice na svake dve godine, kao i držanje jakih zajednica u kojima su zastupljene i one jedinke čija je uloga da održavaju higijenu košnice. Na taj način, one će otkriti neprijatelje i ukloniti ih iz zajednice. Obavezno je izvršiti i dezinfekciju košnica, kao i obezbediti čistu (najbolje izvorsku) vodu kojom će se pčele pojiti.

Tipovi košnica

Košnice su namenjene za smeštaj, razmnožavanje i život pčela, kao i za čuvanje rezervi hrane. U tom pogledu, postoje sledeći tipovi košnica:

Primitivne košnice – trmke (prave se od prutova loze ili leske), pletare (pletu se od slame) i dubine (predstavljaju šupljine u deblima koje je čovek sam napravio).

Savremene košnice – predstavljaju one koje sadrže pokretne ramove. Kao takve, one obezbeđuju najbolje uslove života za pčele. Postoje sledeće vrste savremenih košnica: Langstrot-Rut (LR), Dadant-Blatova (DB), Alberti-Žnideršič (AŽ), pološka i pomoćne košnice.

Deo poljoinfo foruma namenjen za pčelarenje

Koze (kozarstvo)

Kozarstvo predstavlja granu stočarstva koje se bavi gajenjem koza, odnosno zarad dobijanja mleka, surutke, mesa, kože i dlaka. Najčešće je ova delatnost povezana sa ovčarstvom.

Zastupljenost

Zemlje koje se najviše bave njome su Australija, Švajcarska, Novi Zeland, Indija i Argentina. Kozarstvo u Srbiji je takođe široko zastupljeno, a u poslednje vreme je u porastu, pa broj grla premašuje 100 000.

Ovom granom stočarstva ljudi se bave zarad dobijanja kozjeg mleka, od kojeg se prave veoma zdravi i ukusni sirevi, surutka i ostale prerađevine. Pored toga, upotrebljavaju se i meso, koža i dlake koza. Ipak, njihov broj u svetu je daleko manji nego pre 50 godina, prvenstveno zahvaljujući industrijalizaciji.

Opšte karakteristike

Koza je veoma inteligentna i korisna životinja. Zbog svoje manje mlečnosti, često su se nazivale i „sirotinjskim kravama“. Pošto su snalažljive, one lako same pronalaze hranu, a zauzvrat daju veoma kvalitetno i zdravo mleko. One su preživari, tako da koriste grubo voluminoznu hranu, a dok borave na otvorenom, one jedu čak 90 različitih vrsta biljaka.

Ženka ove životinje naziva se koza, mužjak je jarac, a mladunčad su jarići (jarad). Po karakteristikama su i ženski i muški primerci dosta slični. U oba slučaja imaju bradu i rogove, koji mogu stajati uspravno ili biti povijeni u stranu. Telo im je čvrsto i zbijeno, a noge snažne i srednje dužine. Glava je kratka, čelo široko, a oči krupne i živahne. Koze imaju uši koje stoje uspravno, šiljatog su oblika a na sredini glave nalaze se rogovi.

Krzno im je dvostruko, a najčešće je priljubljeno uz telo. Boja može da varira od tamnih nijansi, koja je karakteristična za planinske sojeve, pa sve do čisto bele, kakva je domaća koza. Ovi papkari se u evropskim zemljama uzgajaju kao sporedna vrsta, dok su oni u Aziji i Africi i dalje primarna domaća životinja.

Proizvodi

Kada su u pitanju kozji proizvodi, najčešće se od ove životinje koriste:

Meso – uglavnom se upotrebljava ono koje je porekla od jarića ili jedinki koje su isključene iz reprodukcije. Posebno specijalizovana vrsta koze koja služi za dobijanje mesa je burska.

Mleko – predstavlja proizvod kozarstva. Navodno su ljudi nekada davno pre kravljeg pili kozje mleko, koje je mnogo zdravije. Od njega se prave sirevi koji su dosta tražena roba, kao i surutka koja ima pozitivan uticaj na ljudsko zdravlje.

Koža i dlake – koriste se za proizvodnju konopaca, odeće, prekrivača i ostalih predmeta korisnih za čoveka. Pojavom sintetičkih vlakana, korišćenje ovih dobara je potisnut.

Bolesti koza

Bolesti koza mogu se podeliti na dve vrste:

Zaraznog tipa – najopasnija i najčešća je bruceloza. Karakteriše se u vidu pobačaja kod ženki, a pošto se obolele jedinke ne mogu lečiti, one se uništavaju. Jedino rešenje je vakcinacija koja obezbeđuje zaštitu u trajanju od najmanje četiri godine. Ostale zarazne bolesti koza su boginje, listerioza, Q-groznica, tuberkuloza, slikavka, šepavost itd.

Parazitskog tipa – najčešća bolest su veliki i mali plućni vlasci, kao i metiljavost. Ženke mogu zahvatiti i mastitis, odnosno upala vimena, ali je njena pojava retka. Lečenje se zasniva na terapiji antibioticima, a kao preventiva preporučuje se održavanje higijene štale i adekvatna ishrana.

Rase koza

Rase koza se mogu podeliti na tri glavne kategorije, a one na podvrste po sledećem principu:

Mlečne rase koza – u njih spadaju alpska, nubijska, lamančanska, srnasta, togenburška, oberhasli i sanska koza.

Planinske rase – obična planinska, kašmirska, balkanska i angorska.

Ostale – burska, pigmejska i padajuća koza.

Deo poljoinfo foruma namenjen za kozarstvo

Ribe i školjke (akvakultura)

Akvakultura predstavlja uzgoj vodenih organizama, u koje spadaju riba, mekušci, rakovi i alge. Ova delatnost se u ovim krajevima odnosi na uzgoj ribljih vrsta u posebnim bazenima – ribnjacima.

Zastupljenost

Akvakultura i ribarstvo u Srbiji su u poslednjih 15 godina prilično napredovali, pa je količina ribe udvostručena. Najveći uvoznik na svetu je Evropska unija, koja uveze nešto manje od 2 miliona tona ribljeg mesa.

Opšte karakteristike

Život riba u ribnjacima zavisi od količine kiseonika, vodonika, azota, ugljenika, sumpora, kalijuma, natrijuma i drugih elemenata u vodi. Njihov nedostatak može da dovede do ozbiljnih posledica na životinje, pa se tako narušava i životna ravnoteža u bazenu.

Ribnjak se smatra poljoprivrednim zemljištem koje je prekriveno vodenom površinom, u kojem se uzgaja određena biomasa. U njemu se najčešće gaji šaran, zatim deverika, karaši, amur, som, pastrmka, babuška, crvenperka, karašić itd. Proizvodnja ribe u ribnjacima može da se vrši u dvogodišnjem ili trogodišnjem sistemu uzgoja.

Proizvodi

Riba, kao i proizvodi od ribljeg mesa smatraju se namirnicama koje su od posebne vrednosti za čoveka. Njihova distribucija se pomno kontroliše, naročito kada su salmonidne vrste u pitanju. Najtraženije je meso pastrmke, zatim šarana,soma, smuđa.

Njih otkupljuju kompanije koje se bave preradom ribljeg mesa. Od njih najčešće prave file, ali i paštete i razni namazi u kombinaciji sa drugim prerađevinama.

Bolesti

Kada su u pitanju bolesti riba u ribnjaku, najčešće se javljaju usled povreda, odnosno kada im otpadne krljušt. Otvorene rane su najpogodnije za razvoj raznih oboljenja, a među njima najčešće su:

Virusne: prolećna viremija, boginje i herpesi.

Bakterijske: oboljenja škrga i kože, nefritis, trulež peraja, jersinioza, eritrodermatitis, furunkuloza i sl.

Ribe u ribnjaku treba posebno zaštititi od štetočina koje ih ugrožavaju. To su: čaplje, kormorani, vodeni pacovi i vidre. Dežurni čuvari zaduženi su za redovan nadzor bazena, koji uz pomoć tehničkih sredstava teraju sve potencijalne štetočine i postavljaju zamke protiv njih.

Vrste ribnjaka i uslovi

Vrste ribnjaka u osnovi mogu biti:

Hladnovodni – služe za uzgoj salmonida;

Toplovodni (šaranski) – namenjeni za uzgoj šarana kao glavne ribe.

Dubina ovih bazena obično je između 1 i 2 metra. Pošto je ona relativno mala, za adekvatne hemijske i biološke procese veoma važnu ulogu ima i temperatura vode. Njena idealna vrednost je između 20 i 27 °C. Velike varijacije u toploti mogu štetno da utiču na razvoj riba koje se nalaze u bazenu.

Deo poljoinfo foruma namenjen za ribarstvo