Kelj pupčar (lat. Brassica oleracea var. gemmifera) je poznat i pod nazivom prokelj. Izgledom podseća na male glavice kupusa, a tokom zadnjih par decenija postepeno mu raste popularnost i povećava se potrošnja na našim prostorima. Može da se koristi u svežem stanju ili da se čuva neko vreme zamrzavanjem.
Kelj pupčar se gajio na teritoriji Rimskog carstva, a prvi zapis sa opisom biljke je nastao 1587 godine. Proširio se širom planete u kolonijalnom periodu.
Slaba tačka za gajenje na većim površinama može predstavljati berba koja se obavlja ručno i može zahtevati uklanjanje par spoljnih listića.
Sadržaj
Izgled
Kelj pupčar ima stablo na kome se razvijaju plodovi (to su u stvari pupoljci) u pazuhu listova, dok se pri vrhu stabljike nalaze listovi. To je dvogodišnja biljka koja tokom prve godine rasta razvija listove i u pazuhu listova male glavice koje mogu biti okrugle ili jajaste. U toku druge godine se iz malih glavica razvijaju cvetni izdanci i na njima se nakon cvetanja razvija seme.
Na svakoj stabljici može biti oko 40 tih malih glavica koje u proseku imaju oko 3cm u prečniku. U zavisnosti od sorte prokelj može da naraste u visinu od 60cm do 12 cm.
Najčešće su zelene boje, mada postoje sorte koje imaju crvenkastu nijansu plodova.
Gajenje kelja pupčara
Kelj pupčar se može gajiti posle drugih kultura u toku godine ili kao drugi usev. Najčešće se za setvu priprema kao rasad, nakon sejanja kelja pupčara na njivu pa do berbe je potrebno da prođe od 3 do 4 meseca. Postoji mogućnost da se prokelj sadi direkno setvom semena, ali se to na našim prostorima ređe radi.
Vreme sadnje se tačno određuje na osnovu toga koja se sorta sadi i u kakvim klimatskim uslovima. Kod nas se može saditi tokom leta, međutim u hladnijim krajevima je preporuka da se posadi tokom proleća. Kiselost tla koja se smatra najboljom za uspešan razvoj biljaka je 6,8 pH.
Seje se sa razmakom u redovima oko 80cm, a međuredni razmak na 50cm. Prokelj se može brati krajem jeseni ili zimi, u zavisnosti koji se hibrid posadi i u kom periodu. Na većim površinama se kelj pupčar bere mašinski, dok se na manjim površinama može berba obaviti i ručno.
Da bi se ubrzalo njegovo dozrevanje praktikuje se zakidanje vrhova biljke u periodu kada glavice imaju prečnik oko 1 cm. Nakon uklanjanja vrha treba proći oko tri nedelje da bi počela berba.
Prihrana se najbolje može obaviti tečnim đubrivima i na taj način se može nadomestiti nedostatak nekih hranljivih materija usled kojih se razvijaju šuplje stabljike i male glavice ( jedan od tih hemijskih elemenata je bor).
Berba i skladištenje
Ručna berba kelja pupčara može da se obavlja postepeno, prema tome kako glavičice stižu za berbu.U jednom prolazu se sa biljke ubere između 5 i 15 glavičica koje su najbliže zemlji.
Uporedo sa branjem tih plodova koji su najniži, vrši se i uklanjanje požutelog lišća u čijoj su osnovi rasli. U prvom periodu pupoljci brže dozrevaju i manji je vremenski razmak između berbi, dok sa dolaskom hladnijeg vremena dozrevanje se usporava i povećava se period između dve berbe.
Postoji opcija da se male glavice ostave na stabljici koja se očisti od listova i tako ubere. Ukoliko se odluči za ovaku berbu te stabljika sa glavičicama se skladište na temperaturu koja je malo ispod 0°C.
Od jedne biljke se računa prosečan prinos oko 900 grama, mada kod nekih hibrida sa dobro urađenom agrotehnikom i navodnjavanjem prinos može biti 1,4 kilograma. U trgovinama se najčešće mogu naći pojedinačno ubrane i spakovane u tacnu, dok se retko mogu naći u trgovini da su još na stabljici.
Listovi i stabljike koje ostanu posle berbe mogu da se koriste kao hrana za stoku.
Ukoliko se odlučite da gajite kelj pupčar na okućnici za lične potrebe, potrebno je da ga posadite tako da se nađe u zavetrini jer se može desiti da jak vetar obori pojedinačne stabljike. Ili možede da postavite uz biljku potporni štap.
Štetni insekti i bolesti
Određenu štetu mogu da prave žičnjaci i neke vrste sovica čije larve mogu da naprave oštećenja korena. Kupusna muva (Delia radicum, Phorbia brassicae) je još jedan insekt koji može da svoja jaja položi u delu stabljike koja se nalazi odmah iznad korena. Određene šteru mogu napraviti lisne vaši ( Aphidae ) i buvači ( Phyllotreta spp. ).
Bolesti koje se mogu pojaviti kada je u pitanju gajenje kelja pupčara su trulež prizemnog dela stabla (Pythium i Phytophthora), plamenjača kupusnjača ( Peronospora parasitica ) i u nekim situacijama bela trulež ( Sclerotinia sclerotiorum ).
Tekst na sajtu agropartner.rs – Kelj pupčar
Tekst na poljoinfo forumu:
