Šampinjon (la.Agaricus bisporus) spada među najpopularnije gljive koje se gaje na planeti. Kod nas se uglavnom može kupiti mlada biljka koja je bele boje. Kad sazori šampinjon dobija smeđu nijansu i na ovim prostorima u toj fazi nije baš popularna za pripremanje u kuhinji.

Prvi zapis o tome da se sadnjom micelija može dobiti vše šampinjona je zabeležen 1707 godine. Taj podatak je zabeležio francuz Olivier de Serres. Međutim tek je 1983 godine u Pasterovom zavodu dobijena je prva tura čistih micelija koje su mogle da daju ujednačen i kvalitetan plod.

Izgled šampinjona

Šampinjoni imaju klasičan izgled pečurke, imaju kratko zadebljano stablo i na vrhu zaobljenu kapu (klobuk). Dok je mlad šampinjon je bele boje, dok u kasnijoj fazi sazrevanja dobija smeđe nijanse boje. U početku, na obodima kape može imati ostatke ovoja. Njegovi listići su takođe beli, ali i oni kasnije poprime smeđu boju. Stablo mu je svetlo, čvršće od kape, a dugačko je do 6 cm. Meso šampinjona je čvrsto, belo, prijatnog mirisa i ukusa.

Prema izgledu, karakteristikama i veličini, oni mogu biti:

  • zatvoreni – najmlađa vrsta, mlečno bele boje i bere se u ranim fazama razvoja;
  • poluotvoreni – sorta koja u naprednijim stadijumima može da ima otvorene ili zatvorene kapice;
  • otvoreni – najzrelija vrsta koja ima intenzivan ukus, ima uvele klobuke;
  • smeđi – slični su otvorenim, kapice su slobodne i imaju prijatan ukus.

Šampinjoni imaju klasičan izgled pečurke, imaju kratko zadebljano stablo i na vrhu zaobljenu kapu. Dok je malad šampinjon je bele boje, dok u kasnijoj fazi sazrevanja dobija smeđe nijanse boje.

Tokom razvoja na podlozi je uobičajno da bude mladih i starijih pečuraka naizmenično.

Šampinjoni iz blizine – slika pruzeta sa poljoinfo.com

Gajenje šampinjona

Da bi se proizvodnja mogla nesmetano odvijati i da rezultati budu kvalitetni potrebno je ispoštovati određene stvari. Oni su veoma osetljivi i manji propust brzo dovodi u opasnost kompletan rod.

Trenutno na tržištu ima dosta proizvođača i kupci to koriste, pa zahtevaju sveže proizvode, spakovane tako da su ujednačene veličine. Proizvodnja žampinjona koja ima dobre rezultate je uvek isplativa.

Mesto

Uzgoj šampinjona se može vršiti na raznim mestima, kao što su: podrumi, napušteni tuneli, staje ili bilo koji prostor koji ima debele zidove. Važno je da se zadovolje uslovi koji se tiču temperature i vlažnosti vazduha. Potrebno je obezbediti i betonsku ploču koja će se koristiti za pripremu komposta iz đubreta i dodataka.

Od opreme, neophodno je imati vile, prskalice, gumena creva, pribor za branje, prašilice i zaštitna sredstva.

Pravljenje i priprema komposta

Neki uzgajivači šampinjona samostalno pripremaju kompost, pa se za tu priliku mogu primeniti dva načina pravljenja:

  1. prva receptura za pravljenje komposta za šampinjone: pomešati 1 tonu konjskog stajnjaka, 25 kg kreča u prahu, 30 kilograma sladnih klica ječma, 25 kg gipsa, 6 kilograma superfosfata, 1% ili 2% rastvor mokraće u količini od 50 litara, fungicid diazinonom 1,5 kg i 250 litara vode.
  2. druga receptura za pravljenje komposta za šampinjone: napraviti mešavinu 1 tone živinskog stajnjaka, 1 tone pšenične slame, 70 kg gipsa, fungicid i voda po potrebi.

Temperatura

Temperatura je jako bitna stavka kada su šampinjoni u pitanju i ona može da se kreće u granicama između 3°C i 35°C. O temperaturi se treba voditi dosta računa i raspon temperatura koji je naveden nije optimalan uvek. Da bi se postigli optimalni rezultati potrebno je da za svaku fazu gajenja šampinjona ispoštuje optimalna temperatura.

U fazi razvoja micelia koji se obavlja u hranljivom supstratu, ta optimalna temperatura je 25°C i svako veće odstupanje dovodi do usporavanja razvoja i rasta šampinjona.Kada micelije prorastaju (inkubacija) kroz pokrivku, oprimalna temperatura se kreće između 15°C – 17°C. Takva temperatura odgovara i u kasnijim fazama rasta šampinjona.





Vlažnost

Da bi se šampinjoni dobro razvijali potrebno je u supstratu obezbediti 67% do 70% vlažnosti. Pokrivka ima drugačije potrebe kad je vlažnost u pitanju i tu ona treba da bude između 60% i 65%. Što se tiče vlažnosti u objektu gde se obavlja proizvodnja ona treba biti između 85% i 95%.

Zalivanje šampinjona je važno zbog održavanje vlažnosti. To se može vršiti upotrebom prskalica ili gumenih creva. Pošto je svakoj pečurci potrebno dosta vode, količina koja je dovoljna pri polivanju može da varira. Provera vlažnosti vrši se tako što se šakom stisne površinski sloj zemlje, pa ako iz njega tom prilikom curi voda, onda je ulov vlažnosti zadovoljen.

Provetravanje i ventilacija

Mesto na kojem se gaje šampinjoni mora da ima i mogućnost provetravanja. To je posebno važno, ukoliko je prostor mali ili u njemu ima mnogo rasada pečuraka. Održavanje higijene mesta je takođe bitno, pa se savetuje da se pod i plafon redovno operu, a prozori da budu zaštićeni komarnicima kako ne bi neke štetočine dospele do uzgajališta.

objekat za šampinjone – slika preuzeta sa poljoinfo.com

Štetočine i bolesti šampinjona

Iako se navedeni uslovi moraju zadovoljiti kako bi plodovi uspeli, oni su pogodni za razvoj raznih fitopatogenih gljiva, virusa i bakterija. Ovi mikroorganizmi su veoma opasni, jer mogu ugroziti ceo rod.

Najčešće bolesti šampinjona i njihovi uzročnici su:

  • vlažna trulež – ovo je najčešća i najopasnija vrsta oboljenja šampinjona. Izaziva je gljivica Mycogone perniciosa, koja izaziva promene na plodu. On postaje nepravilnog oblika, dok mu boja postaje tamnocrvena. Prouzrokuje pojavu neprijatnog mirisa koji privlači insekte, a najviše mušice.
  • suva trulež – uzrokuje je gljivica Verticillium fungicola i može se javiti u ranim fazama rasta šampinjona. Na zaraženim plodovima javljaju se tamnocrvene pege sa konidijama. One se dalje lako prenose vazduhom, pa dospevaju na druge pečurke i tako uništavaju prinos.
  • razne vrste plesni – najpoznatije su paučinasta plesan (Cladobotryum dendroides), zatim zelena (Trichoderm viride) i karmin plesan (Geotrichum sp.). Zaštita od ovih bolesti i njihovih uzročnika podrazumeva dezinfekciju uzgajališta, redovno čišćenje alata koji se upotrebljava i uklanjanje svih zaraženih plodova.

Pored njih, probleme mogu napraviti i štetne vrste insekata. Štetočine koje napadaju šampinjone su:

  • grinje (Tarsonemus myceliophagus) – hrane se drškom i kapicom, pa se na njima mogu uočiti crvenkaste pege. Veoma su opasne, jer se brzo razmnožavaju i za kratko vreme mogu prekriti celo uzgajalište.
  • šampinjonova mušica (Sciaridae) – sitne su i narastu do 2 mm. Mogu se uočiti kako se kreću i lete po uzgajalištu. Opasne su njene larve, koje žive u kompostu i hrane se micelijom. Neretko se ubušuju i u sam šampinjon i dospeju do kapice. Veoma je štetna, jer samo tri larve su dovoljne da naprave ogromnu štetu do te mere da smanje tržišnu vrednost plodova.

Apsolutna higijena mesta gde se uzgajaju šampinjoni je neophodna, kao i zaštita prostora od ulaska bilo kakvih insekata. Za potrebe dezinfekcije može se koristiti insekticid na bazi piretroida, a u slučaju većeg napada preporučuju se preparati na bazi diflubenzurona.

Berba šampinjona i skladištenje

Ova vrsta pečuraka se u gajilištu bere 4 do 5 puta. Period između svake berbe je oko jedne nedelje, dok ceo proces može potrajati oko 45 dana. Za to vreme, gajilištu je potrebno obezbediti i zadovoljiti sve uslove koji su potrebni za gajenje ove kulture.

Berba šampinjona treba da počne onda kada se primeti da su kapice dosegle prečnik od 3 cm. Potrebno je tada započeti sa ovom radnjom, kako se klobuci ne bi otvorili sa donje strane. Ovaj proces obavlja se isključivo ručno i vrše ga samo obučeni radnici. Branje šampinjona radi se tako što berač sa tri prsta uhvati kapicu, okrene je malo levo-desno i jednostavno je odvoji od pokrivke. Nakon toga, drugom rukom je potrebno odseći dršku zajedno sa delom micelije.

Skladištenje šampinjona i pakovanje vrši se tako što se plodovi stave na posude od stiropora ili kartona, a potom preko njih navuče celofan. Zatim se ove tacne slažu u gajbice ili sanduke i dostavljaju potrošačima. Ovako upakovane ambalaže potrebno je čuvati na temperaturi od 2 ° C.

Korišćenje šampinjona

Šampinjoni se na tržištu mogu naći u svežem stanju, pasterizovani ili u salamuri. Prva varijanta je napopularnija kod kupaca, ali ne postoji mogućnost da ih uvek bude u ponudi. Pasterizacija ili njihovo pripremanje u salamuri ih čuva i omogućava da se prodaju u dužem vremenskom roku.

Teme na poljoinfo.com forumu: