Dinja (lat. Cucumis melo) je jednogodišnja biljka poznata još pod nazivima dina, melon, pekun. I pored toga što je slatka, spada u povrće.
Postoji nekoliko različitih varijeta, ali bi najbolja podela bila na blago rebraste i na one sa glatkom korom.
Dinja potiče iz Azije, bila je poznata u drevnom Egiptu, a može se videti i na slikama koje su sačuvane iz perioda Rimskog carstva. U Ameriku je stigla sa prvim doseljenicima iz Evrope.
Izgled
Stablo dinje je slabo i uglavnom raste polegnuta po zemlji kao puzavica. To stablo može biti dužine do 3 metra i na njemu se nalaze listovi koji su naizmenično poređani, list dinje je krupan i nazubljen po ivici.
Plod dinje je ovalan, prečnik može biti do 30 cm. Miris i ukus su prijatni i karatkteristični. Kora dinje može da bude glatka ili naborana (mrežasta) sa režnjevima. Unutrašnji deo je mekši nego kora i može biti narandžaste ili svetlozelene boje. U sredini ploda se nalaze skoncentrisane semenke.
Gajenje dinje
Dinje se najčešće proizvode prvo kao rasad, pa se nakon toga rasađuju na stalno mesto. Na taj način se postižu najbolji rezultati, biljke imaju veću klijavost i ranije dospevaju za berbu. Prilikom kaljemljenja rasada dinje za osnovu se uzima muskatna tikva, a kalemljenje se obavlja 3 dana posle nicanja. Biljke se presađuju na njivu ili plastenik posle oko 40 dana. Prilikom presađivanja dinja se može koristiti crna malč folija ili se može raditi bez nje.
Kada se dinje gaje na njivi može da se koristi sistem sa niskim tunelima, čime se biljke štite od potencijalnih mrazova u rano proleće. Ukoliko biljkama bude suviše toplo, potrebno je malo podići nailon i omogućiti provetravanje. Dinje u niskim tunelima dobro napreduju i ranije stižu za berbu. Niski tuneli se sklanjaju sa biljaka u toku maja meseca.
Ukoliko se ne planira sadnja za ranu berbe dinje ona se može saditi direktno na njivi. Razmak između redova bude 1,5m, a razmak između biljaka u redu se ostavlja da bude 60 cm. Takođe i za ovaj način sadnje dinja se preporučuje da se koristi crna malč folija. Obično se u jednu kućicu ubacuju dve ili tri semenke.
Na jednoj stabljici dinje se ostavljaju dva ili tri ploda, a glavno stablo se iznad toga može zakinuti. Na bočnim granama se takože ostavlja nekoliko listova i vrši se njihovo zakifdanje te se na taj način sprečava dalje širenje biljke.