Heljda (lat. Fagopyrum esculentum) spada u biljke žitarice, mada se po izgledu veoma razlikuje od biljaka iz te grupe. Veoma je cenjena za proizvodnju brašna jer ima kvalitetne osobine, te iz tog razloga sve više raste potražnja za njom. Na našim prostorima se uprkos tome ne nalazi među najpopularnijim ratarskim kulturama.
Heljda se počela gajiti pre 6000 godina u jugoistočnoj Aziji. Vremenom se preko Tibeta i bliskog Istoka prošilila do Evrope. To je jedna od prvih biljaka koje su Evropljani odneli da se gaje na Američki kontinent.
Heljda je veoma dobra medonosna biljka, te je to još dodatni plus da se pod njom dodatno povećaju površine.
Sadržaj
Izgled
Heljda je zeljasta biljka koja naraste do visine do 120cm, mada su sorte koje se gaje obično visine oko 60cm. Stabljika je šuplja, a listovi su kod heljde srcoliki. Niži listovi imaju peteljku dok se viši naslanjaju direkno na stabljiku. Na biljci se razvija veliki broj sitnijih svetova koji mogu biti bele ili svetloljubičaste boje.
Koren heljde je veoma dobro razvijen i po izgledu podseća na vreteno. On prodire u zemljište na dubinu do 1,2 metra, dok je sama stabljika razgranata i može biti visoka 150 cm.
Seme heljde ima specifičan piramidalni oblik. Veoma je lagano, pa tako 1000 zna teži svega 30 grama.Da bi se mogla koristiti za ljudsku upotrebu treba da se očisti od ljuske. Sa druge strane, da bi se koristilo za setvu, ono mora da bude iz prethodne godine, a ne starije. Razlog tome je činjenica da seme heljde vremenom gubi sposobnost klijanja.
– slika preuzeta sa sajta paradeigma.eu
Gajenje heljde
Heljda veoma dobro uspeva u brdskim predelima, na visinama od oko 1000 metara nadmorske visine a iz razloga jer je period vegetacije do 90 dana. Na taj način uspeva čak i u uslovima kada se obavi kasnija setva u proleće. Takođe zbog kraće vegetacije postoji mogućnost da se heljda gaji kao predusev ili kao drugi usev u godini.
Ako se planira heljda saditi u rano proleće u jesen je potrebno obaviti duboko oranje. U sklopu predsetvenih priprema treba da se obavi đubrenje i pažnju obratiti na to koliko u zemljištu ima sadržaja fosfornih i kalijumovih hraniva. Seme se pre sejanja može tretirati protiv sive truleži (Botritis cinerea).
Ukoliko vremenski uslovi seme heljde se može pre setve izložiti suncu, što ima višestruko pozitivne posledice. na ovim prostorima setva heljde se obavlja krajem aprila ili početkom maja meseca.
– slika preuzeta sa poljoinfo.com
Razmak između redova može biti 13cm, a postoji i varijanta kad se hlejda seje širokoredno sa razmakom izmešu redova od 50cm. U nekim predelima gde je nezgodno da se mašinski obavlja setva, sejanje heljde se obavlja ručno. Posle setve je potrebno obaviti valjanje sa valjcima da bi se zemlja malo sabila. Uslučaju da je heljda posejana širokoredno, poželjno je da se obavi zagrtanje biljaka.
Heljda se računa kao medonosna biljka i veoma je korisno da se dosele pčelinja društva u blizinu parcele gde je posejana. To za krajnji rezultat pored dobijenog meda ima i povečan prinos heljde.
Đubrenje se sprovodi u zavisnosti od kvaliteta zemljišta. Ukoliko je ono siromašno i nema puno hranljivih materija, tada se može upotrebiti oko 50 do 60 kg azota po hektaru zasada. Uz to, potrebno je dodati i istu količinu fosfora, kao i oko 60 do 70 kg/ha kalijuma. Pošto je osetljiva na poleganje, kada se vrši đubrenje heljde potrebno je biti oprezan kada se obavlja prihranjivanje azotom.
Vreme berbe heljde zavisi od sorte, a treba voditi računa i o tome da je zrenje neujednačeno. Iz tog razloga je potrebno doneti odluku o vremenu berbe heljde prema stanju na terenu.
Nega heljde i zaštita od korova
Nakon sadnje, potrebno je obaviti valjanje jer se na taj način vrši sabijanje zemljišta, a vlaga se postepeno podiže ka gore. To je izuzetno važno, jer se na taj način obezbeđuje ujednačeno nicanje i napredovanje useva.
Kada su u pitanju korovi, heljda se najbolje čuva drljanjem, tj. upotrebnom drljača koje su lake. Nakon nicanja, obavezno je sprovesti i kultiviranje barem jednom, a po potrebi i više puta. To zavisi od količine korova koji se javlja oko heljde, kao i od zbijenosti zemljišta.
Ono što je važno jeste da se ona jako dobro nosi sa neželjenim biljkama, pošto brzo raste. Iz tog razloga, hemijska zaštita heljde od korova se po pravilu ne treba primenjivati. Ali, u izuzetnim slučajevima kada se uskolisne trave prenamnože, mogu se primeniti određeni herbicidi, u dozi od najviše 1,2 l/ha.
Štetočine i bolesti heljde
U odnosu na druge žitarice, ova kultura je veoma otporna na napade raznih insekata i bolesti. Zbog toga se veoma retko primenjuje i upotreba hemijskih sredstava za njenu odbranu. Najčešće mehaničke obrade koje su ranije navedene pomažu u tome. Spisak bolesti heljde je veoma kratak, jer nju najčešće napada samo pegavost lišća. Šteta koju ona izaziva nije velika, jer je ova biljka veoma otporna.
Štetnici koji napadaju heljdu su:
buvač,
lisna vaš,
stenica,
sovice,
žitni moljci.
Žetva i skladištenje
Plodovi ove kulture nikad ne sazrevaju u potpunosti i ovaj proces je praktično nejednak i traje dugo. Zbog toga, žetva heljde treba da počne kada se primeti da je većina zasada počela da zri, odnosno kad dve trećine zrna poprimi tamno-smeđu boju. Veoma je važno početi baš tada, kako bi se izbeglo osipanje semena.
Ovaj proces obavlja se uz korišćenje žitnih kombajna, uz sito koje se okreće nešto sporije, kako ne bi došlo do gubitka prinosa. Žetva heljde se može obaviti u dve ili više faza. U tom slučaju, to treba raditi isključivo ujutru kada je prisutna rosa. Posle nedelju dana, potrebno je kombajnom preći preko suvih stabljika i zrna.
Skladištenje heljde vrši se tako što se seme osuši na 14% vlage ili manje od toga. Potrebno je zrna oljuštiti, za šta se koriste posebne industrijske mašine koje su veoma učinkovite. Tako prerađeno seme dalje se procesuira u brašno, ili se u celosti pakuje i koristi u ishrani. Ljuspice heljde se ne smatraju otpadom, već se od njih prave posebni jastuci koji su danas sve više traženi.
Korišćenje heljde
Heljda se pre koristila dosta kao hrana za stoku, ali se u poslednej vreme koristi uglavnom za ljudsku ishranu. Razlog za to je pre svega što se u poslednje vreme potvrdila činjenica da je veoma zdrava.
Ona je lako svarljiva, uklanja štetne materije iz organizma pa se smatra da ima i lekovita svojstva. Ne sadrži gluten, zbog čega je idealna za osobe koje su osetljive ili alergične na ovaj protein.
Njena slama je idealna za ishranu stoke, ali se ne sme davati u velikim količinama. Razlog tome je što može sadržati alkaloid pod nazivom fagopyrin.
Tema na poljoinfo forumu:
